Home page Naslovna < < < Nazad

Govor Stiv Džobsa

Govor osnivača kompanije „Apple“, Stiv Džobsa, održan na Stanford univerzitetu 2005. godine

Hvala vam!

Osećam se počastvovano što sam večeras prisutan na ceremoniji dodele diploma na jednom od najvećih univerziteta u svetu. Istini za volju, nisam nikad diplomirao na koledžu i ovo je najdalja tačka do koje sam ikada dospeo kada je u pitanju diplomiranje na fakultetu.

Danas vam želim ispričati tri priče iz svoga života. To je sve. Nije neka velika stvar. Samo tri priče.

Prva priča je o povezivanju tačaka.

Odustao sam od studiranja na Reed Koledžu nakon šest mseci studiranja, poslije čega sam studirao vanredno sledećih osamnaest meseci pre nego što sam i zaista odustao. I, zašto sam zapravo napustio studije? Sve je to počelo pre nego sam se rodio. Moja biološka majka je bila mlada, neudata maturantkinja, i kao takva odlučila je da me da na usvajanje. Osećala je veliku potrebu i želju da me usvoje diplomci sa koledža, tako da je sve već bilo pripremljeno za usvajanje od strane advokata i njegove supruge, izuzev toga što su praktično na dan mog „izbačaja” u poslednjem momentu odlučili da zapravo žele devojčicu. Tako da su moji roditelji, koji su bili na listi čekanja, dobili poziv u sred noći sa pitanjem: „Imamo neočekivano rođenu mušku bebu, da li biste je želeli?” Rekli su :”Zašto da ne?” Moja biološka majka kasnije je otkrila kako majka koja me je usvojila zapravo nije nikada ni diplomirala na koledžu a moj otac nije uspeo završiti niti srednju školu. Odbila je potpisati papire za usvajanje. Popustila je tek nakon nekoliko meseci kada su moji roditelji obećali da će mi obezbediti studiranje na koledžu.

To je bio početak mog života. I sedamnaest godina kasnije, išao sam na koledž, ali sam naivno odabrao koledž koji je bio skup baš kao i Stanford, tako da je sva ušteđevina mojih roditelja koji su pripadali radničkoj klasi potrošena na fakultetsko obrazovanje.

Nakon šest meseci, nisam video nikakve vrednosti u tome. Tako da sam odlučio da odustanem, sa uverenjem da će sve izaći na dobro. Bilo je poprilično strašno u početku, ali gledajući unazad, bila je to jedna od najboljih odluka koje sam ikada napravio. U momentu kada sam odustao, nisam više morao prisustvovati obaveznim časovima koji me nisu interesovali, pa sam počeo uzimati one časove koji su mi se činili daleko interesantnijim.

Nije baš sve bilo tako bajkovito. Nisam imao svoju sobu u kojoj bih mogao prespavati, tako da sam spavao u sobama svojih prijatelja. Uvijek sam vraćao flaše od Koka – Kole za koje sam dobivao pet centi da bih mogao kupiti hranu tim novcem, pa sam nedeljom svake večeri pešačio sedam milja da bih barem jednom sedmično dobio dobar obrok u hramu Hare Krišna. Jako sam to voleo! I mnoge druge stvari u koje sam se upustio sledeći svoju radoznalost i intuiciju, kasnije su se ispostavile kao neprocenjive. Da vam dam samo jedan primer:

Reed Koledž je u to vreme nudio verovatno najbolje kurseve kaligrafije u državi. Na svakom posteru kampusa, svakoj etiketi na svakom izlogu videla se prekrasna ručna kaligrafija. Pošto sam odustao od redovnog studiranja na fakultetu i nisam imao obavezu prisustvovanja normalnim časovima, odlučio sam da počnem sa časovima kaligrafije kako bih naučio tu veštinu. Učio sam o Serif i Sans – serif pismima i oblicima slova, o varijetetu i veličini prostora između različitih kombinacija slova, o tome šta je to što štampariju čini velikom. Bilo je to prekrasno, historijski i umjetnički suptilno u smislu da nauka kao takva sama po sebi nije u mogućnosti sagledati nešto tako, smatrao sam tu stvar fascinantnom.

Ništa od ovoga, ama baš ni po kojoj logici nije moglo biti od nekakve praktične koristi u mome budućem životu. Ali deset godina posle, kada smo dizajnirali prvi Macintosh kompjuter, sve mi se zapravo vratilo nazad, što smo iskoristili u dizajniranju Maca. To je bio prvi kompjuter koji je imao prekrasnu tipografiju. Da nisam nikada išao na taj jedan jedini kurs na koledžu, Mac ne bi nikada imao mnogostruke oblike slova ili proporcionalno odvojene fontove, i kako je Widows zapravo samo kopirao Macintosh, vrlo je vjerovatno da niti jedan PC ne bi nikada imao fontove.

Da nisam nikada odustao od obaveznih časova, ne bih nikada upisao časove kaligrafije i PC-jevi vjerovatno ne bi nikada imali tako lepu štamparsku lepezu kao što je imaju.

Naravno, bilo je nemoguće povezivati te dodirne tačke kada sam bio na koledžu, ali je bilo veoma, veoma jasno videti tu vezu 10 godina kasnije. I naravno, ne možete spojiti tačke gledajući život unapred. Morate verovati u nešto, vašu sudbinu, život, karmu, bilo što – zato što verovanje da će te tačke dovesti do povezivanja vaše životne staze, daje vam samopouzdanje da sledite svoje srce, čak i kada vas vodi u dobro istrošenu putanju, i tada nastaje određena razlika.

Moja druga priča je o ljubavi i gubitku.

Bio sam srećna osoba. Otkrio sam veoma rano u svom životu što je to što volim raditi. Woz i ja smo pokrenuli Apple u garaži mojih roditelja kada sam ja imao dvadeset godina. Radili smo naporno i teško, i kroz deset godina, Apple je narastao sa nas dvojice iz garaže na dvije milijarde vrednu kompaniju sa preko 4000 zaposlenika. Taman što smo izdali našu najnoviju kreaciju, Mecintosh, nakon godinu dana, u trenutku kada sam napunio tridesetu, otpušten sam.

Kako možete biti otpušteni iz kompanije koju ste osnovali vlastitim rukama, pitate se? Pa, tokom sve bržeg razvoja i narastanja Applea, zaposlili smo nekoga za koga smo mislili da je veoma talentovan da vodi kompaniju zajedno sa mnom, i tokom prve godine, stvari su tekle u najboljem redu. Ali nakon toga, naše vizije o budućnosti počele su se razilaziti i sasvim očekivano, imali smo veliki pad. Usled toga, odbor koji je bio na njegovoj strani odlučio je o mom otkazu, tako da sam javno bio izbačen iz kompanije. Stvar na koju sam se fokusirao čitavog života otišla je u nepovrat, sve je bilo grozno. Stvarno nisam znao šta da radim u prvih nekoliko meseci. Shvatio sam da sam izneverio pretnodnu generaciju preduzetnika i da sam olako odustao od voditeljske palice. Sreo sam se sa Davidom Packardom i Bobom Noyceom i pokušao sam se izvinuti što sam zaribao tako loše. Bio sam poput velike javne sramote i čak sam pomišljao na odlazak iz «doline». Ali nešto me je polagano počelo uzdizati prema gore. Još uvek sam voleo to što sam radio. Obrt događaja u Appleu nije mnogo promenio stvari. Bio sam odbačen, ali sam još uvek bio zaljubljen u to što sam radio. Tako da sam odlučio krenuti iz početka.

Nisam to video odmah, ali se ispostavilo da je to što sam bio otpušten iz Applea bila najbolja moguća stvar koja mi se ikada mogla desiti. Težina uspeha bila je zamenjena lakoćom novog početka. Dobio sam potrebnu slobodu da uđem u jedan od najkreativnijih perioda svoga života. Tokom sledećih pet godina započeo sam kompaniju pod nazivom NeXT, sledeću kompaniju pod nazivom Pixar, gdje sam upoznao neverovatnu ženu koja je kasnije postala moja supruga. Pixar je imao ambicije da kreira prvi kompjuterski dizajniran animirani film pod nazivom „Toy Story”, i sada je najuspešniji animacijski studio na svetu.

U neverovatnom preokretu, Apple je kupio NeXT, tako da sam se vratio Appleu i tehnologiji koju smo dizajnirali u NeXT-u, koja je srce Appleove tekuće renesanse, i uza sve to, Lorenne i ja imamo predivnu porodicu zajedno.

Prilično sam siguran da se ništa od ovog ne bi desilo da nisam otpušten iz Applea. To je bio lek odvratnog okusa ali ga je pacijent trebao. Nekada vas život udari ciglom u glavu. Ne gubite veru. Uveren sam da je jedina stvar koja me je terala napred ta da sam voleo to što sam radio. Morate pronaći ono što volite. To je istina koja vredi i za rad isto kao i za ljubav. Vaš rad će ispuniti veći deo vašeg života i jedini način da istinski budete zadovoljni je da radite ono za šta verujete da je sjajan i značajan posao, a jedini način da obavljate sjajan i značajan posao je da volite to što radite. Ako to još niste našli nastavite tražiti, ne smirujte se. Kao i sa svim pitanjima srca, znaćete kada ga nađete i kao i svaka druga sjajna veza ona postaje sve bolja i bolja kako godine protiču. Zato nastavite tražiti. Ne smirujte se.

Moja treća priča je o smrti.

Kada sam imao 17 godina pročitao sam citat koji je glasio otprilike ovako: „Ako živite svoj život kao da vam je svaki dan poslednji, jednog dana ćete sigurno biti upravu.” Taj citat me je impresionirao i od tad, sledeće 33 godine, gledao sam u ogledalo svako jutro i pitao se, „ Ako bi danas bio zadnji dan mog života, da li bih želeo da uradim ono što ću da uradim danas.”. I kada god bi odgovor bio „ne” za previše dana u nizu, znao sam da moram nešto da promenim. Podsećanje na to da ću biti uskoro mrtav je najvažnija stvar na koju sam ikad mogao računati da mi pomogne da napravim velike izbore u životu, jer skoro sve, sva vanjska očekivanja, sav ponos, sav strah od poniženja ili neuspeha, sve ove stvari se samo raspu pred licem smrti, ostavljajući samo ono što je stvarno bitno. Pomisao da ćeš umrijeti je najbolji način, za koji ja znam, da izbegnete zamku razmišljanja da imate šta da izgubite. Već ste goli. Nema razloga da ne pratite svoje srce.

Pre otprilike godinu dana dijagnosticiran mi je rak. Imao sam pregled u 7 i 30 ujutro i jasno mi je pokazan tumor na pankreasu. Nisam do tada ni znao šta je pankreas. Doktori su mi rekli da je to skoro sigurno tip raka koji je neizlečiv i da ne mogu očekivati više od tri do šest meseci života. Doktor mi je savetovao da idem kući i da sredim poslove, što je doktorska šifra za ”pripremi se da umreš”. To, ustvari, znači da pokušate da u samo nekoliko meseci svojoj deci kažete sve za šta ste mislili da ćete imati narednih deset godina da im kažete. To znači da je sve pod špagu tako da bude što je moguće lakše vašoj familiji. To znači da kažete zbogom.

Živeo sam sa tom dijagnozom čitav dan. Kasnije, te večeri, uradili su mi biopsiju tako što su mi gurnuli endoskop kroz grlo pa kroz stomak u creva, stavili iglu u moj pankreas i izvadili nekoliko ćelija iz tumora. Ja sam bio pod sedativima ali moja žena koja je bila prisutna, rekla mi je da su doktori, kada su vidjeli ćelije pod mikroskopima, počeli plakati jer se ispostavilo da imam veoma retku formu raka pankreasa koja je izlečiva operacijom. Operacija je obavljena i ja sam na sreću dobro.

Ovo je bio moj najbliži susret sa smrću i nadam se da će tako i ostati još nekoliko decenija. Nakon što sam to proživeo mogu sada reći sa malo više sigurnosti nego kada mi je smrt bila koristan ali ipak samo intelektualni koncept, niko ne želi da umre, čak ni ljudi koji žele da odu u Raj ne žele da umru da bi otišli tamo,a opet, smrt je destinacija koja nam je svima zajednička. Niko je nikada nije izbegao. Tako i treba biti, jer smrt je najverovatnije najbolji pojedinačni izum života. Ona je životni agent promena. Čisti staro da bi napravila put novom. Ovoga trenutka novo ste vi. Ali, jednog dana, ne tako daleko od danas, vi ćete postepeno postati staro i bićete počišćeni. Žao mi je što sam tako dramatičan ali to je istina. Vaše vreme je ograničeno i zato ga ne rasipajte živeći nečije tuđe živote. Ne budite uhvaćeni u zamke dogmi tj. ne živite u skladu sa rezultatima razmišljanja drugih. Ne dopustite da buka tuđih mišljenja nadglasa vaš unutrašnji glas, srce i intuiciju. Oni već nekako znaju šta zaista želite postati. Sve ostalo je drugorazredno.

Kada sam bio mlad postojala je nevjerovatna publikacija koja se zvala Katalog čitave Zemlje (The Whole Earth Catalogue) i bila je jedna od biblija moje generacije. Kreirao ju je momak po imenu Stuart Brand, nedaleko odavde u Menlo Park i doneo ju je na život svojim pesničkim darom. Ovo se zbilo kasnih 60-tih, prije PC i kompjuterskog izdavaštva, tako da je sve rađeno pisaćim mašinama, makazama i polaroid kamerama. To je bilo nešto kao Google u papirnom obliku 35 godina pre Google-a. Bio sam idealista, obuzet finim alatkama i sjajnim uređajima. Stuart i njegov tim su napravili nekoliko izdanja Kataloga a na kraju, kada mu je prošao vek trajanja, i posljednje izdanje. Bile su to sedamdesete i bio sam vaših godina.

Na poleđini poslednjeg izdanja bila je fotografija seoskog puta u zoru, onakvog na kakvom biste se mogli naći kako stopate, ako ste avanturističkog duha. Ispod fotografije bilo je napisano: „Ostani gladan, ostani budalast.” (Stay hungry, stay foolish).

To je bio njihov oproštaj. Ostani gladan, ostani budalast.

I ja sam uvijek želeo to sebi, i sada, kad diplomirate i počinjete iznova, to želim i vama.
Ostanite gladni, ostanite budalasti.

Hvala vam mnogo svima!

Objavljeno na više mesta na internetu

Upornost je ključ uspeha

„Tajna uspeha leži u konstantnosti smisla“, Bendžamin Frenklin

Neuspela ideja ili zamisao zaista umeju da demorališu čoveka i nateraju ga da možda odličnu ideju odbaci i pređe na neku novu. Razmišljanje kojim uvek treba da se rukovodite jeste "samo uporni stižu do uspeha". Čak i kada smatrate da neka vaša ideja, zamisao ili proizvod neće uspeti, nemojte odustajati. Možda se iza ugla krije uspeh kojem se niste ni nadali.

Evo primera iz istorije koji u potpunosti podkrepljuje gore navedenu tvrdnju. Džon Vesli Hajat izumeo je klizni ležaj za koji je znao da savršeno odgovara točkovima železničkih vagona. Verovatno je i odgovarao, međutim, železničke kompanije nisu bile zainteresovane da kupe i i implementiraju ovaj proizvod. Bili su uvereni da nauljeni stari ležajevi osovine sasvim dobro funkcionišu kao ležišta železničkih točkova.

Budući da jedino značajno preduzeće, koje se bavi proizvodnjom točkova, nije nameravalo da kupi njegov izum, Hajat je odustao i jeftino prodao svoje preduzeće mladiću po imenu Alfred Sloun.

Sloun je prodao klizne ležajeve preduzeću koje se tek pojavilo na automobilskom tržištu i kojem su bili potrebni tako izdržljivi klizni ležajevi kako bi se doskočilo izrovanim putevima. Tako se Sloun obogatio snabdevajući delovima preduzeće Henrija Forda, pre nego što je prekršio još nekoliko pravila i na kraju zavladao automobilskim tržištem kao vlasnik preduzeća Dženeral Motors.

Kada je Stiv Džobs otpušten iz komapnije "Apple" nakon 10 godina rada i uloženog truda, našao se na ulici bez ideje šta da radi i kuda dalje da krene. Međutim bio je uporan i danas on je vodeći čovek kompanije "Pixar animations", jedne od vodećih kompanija za izradu animiranih filmova u svetu ali i vodeći čovek kompanije Apple koja proizvodi možda i najbolji računar na svetu.

Imati ideju i znanje i u kranjem slučaju biti snalažljiv je veoma važno. Ali mnogo važnije od ideje, snalažljivost i znanja jeste upornost da se do krajnjeg cilja dospe bez obzira na prepreke koje se na putu javljaju.

Upornost - to je ključ ka uspehu !

Objavljeno na sajtu InfoGo.biz 13. aprila 2011. godine
Naslov originala: Upornost – ključ ka uspehu

Pobedite odugovlačenje

„Ono što nije započeto danas, nikada nije završena sutra.“ - Johann Volfgang von Goethe

Jedna nepalska izreka kaže:
„Sutra je dan u kojem lenji ljudi imaju najviše da rade“.

To znači da ako želimo da ostvarimo svoje snove, moramo da savladamo u sebi onu negativnu osobinu koja nas u najvećoj meri udaljava od toga: odugovlačenje.

Lako je upasti u zamke odlaganja i odugovlačenja od preduzimanja mera u pravcu naših najdubljih želja i snova za neko „sutra“ ili neko vreme u budućnosti, za koje verujemo da sadrži okolnosti pogodne za naš uspeh.  Međutim, pobednici znaju da je današnji dan onaj koji se računa i da za stvaranje života kakvog želimo nikada neće biti bolje vreme od onog koje je upravo ovde i sada.

Zapamtite mudre reči kineske poslovice koja kaže:
„Najbolje vreme da se posadi drvo bilo je pre 20 godina, a drugo najbolje vreme da se posadi drvo je sada”.

Ne dozvolite sebi da odustanete od svojih ciljeva i da se posle dvadeset godina pitate: “Šta bi bilo da sam…?”

Samonikli

Zovu ih osnivači, gazde, vlasnici, preduzetnici, privatnici, tajkuni. Posprdno. Za sve njih kažu „kako im nije dosta para”, „samo grabe još i još”. Oni „izrabljuju”… U vremena svetskih kriza, oni su krivi čitavom svetu. U obična vremena, oni su krivi u državama koje su stalno u krizi. Sve do konačnog zaključka: „Svi su oni isti”…

Nisu.

Da se razumemo - svi mi ujutru rano iz toplih postelja ustajemo ili u hladne ležemo zbog para. Ili nas plaćaju ili se samoplaćamo. Pa tako i oni. Al’ međ’ njima velike, ogromne, gromadne, suštinske razlike ima. Razlika je što su neki u ovom što našim jezikom poslom zovemo, biznisu, samo zbog para. Takve Mani Gotovac međ’ društvenom elitom, nažalost, prepoznaje i tačno, jasno i iskreno naziva - grabitivci (od glagola „grabiti” i imenice „primitivac”). A u bašti takvoj, i uz takvo cveće, srećom je niknu i samonikli.

Samonikli su oni koji nisu tu s a m o z b o g p a r a.

Nakon godina i godina rada i druženja raduje me, hrabri, sokoli - samonikli su većina.

Samonikli stvaraju iz potrebe za ljubavlju i priznanjem sredine.

Samonikli stvaraju zato što, ma kako neretko bolno je, ipak zabavno je.

I kad ih pitate, ni oni ne znaju šta je to u poslovnom biću što ga vodi prema … Novac, nije. Ponovo, tačno, oprezno, polako sa jasnom razlikom … samo novac, nije.

Zašto je jedan samonikli, u srednjim godinama, u zemlji u kasnim teškim godinama, krajem prošlog veka, ostavio potpredsedničko mesto u ogromnoj korporaciji i sve što uz to ide (automobil, zlatna kartica - no limit tada skoro i no control, sekretarica, vozač (sve puta dva)) i iznajmio poslovne prostorije, za sebe i svoje prvoborce, malo manje od jedne od njegovih kancelarija. Da bi se obogatio? Ma, ajte molim vas.

Za nekog nalik samoniklom, je mudri, na neki drugi način sličan mu, Borislav Mihajlović Mihiz zapisao: „Ne radi on to zato što voli, već zato što mora.”

Samonikle niko nije učio kako se pokreću firme. To se naučiti ne može, a pogotovo ne od onih sa budžeta, iz ma koje države budžet bio. I kad je kriza, nesrećne što bez posla ostaju bogaljima čine savetovajući ih “kako pokrenuti sopstveni biznis”. I neko (tačnije nešto) reče, što u slabo prevedenom instant uputstvo pročita, “Osvrnite se i vidite šta neko uspešan radi pa i vi krenite”. I ko to posluša neće samo nesrećan već će i dužan biti. Onaj ko iskreno veruje u ono što zbori, dok o preduzetništvu priča, ne čeka da dobije platu, već svoj biznis pokreće.

Samonikli su pokrenuli i vode kompanije. Neki čak i nisu vlasnici. Nije bitno da li su novac uložili. Založe oni sebe, svoja 24 sata, svojih 365 dana, svoje godine, desetljeća. Prilože ono što svi imamo ali samo oni kompaniji daju - svoje srce. Kad obolevaju od njega i obolevaju. Kad umru od njega i umru. (Znate li ijednog kome je u čitulji pisalo „Posle duge i teške bolesti…” uvek je „Iznenada nas je napustio naš…” )

„Ne radi on to zato što voli, već zato što mora.”

Objašnjavao jednom ozbiljan glumac kako je teško za uloge se spramati i da dok ulazi „u lik”, taj „lik” ga sve više obuzima i kako i kad po gradu šeta, u prodavnice ulazi, sa prijateljima sedi, decom razgovara, … on je stalno „u liku”. Za razliku od njega koji kad ulogu savlada, kad zavesa padne iz „lika” izađe, samonikli nikada iz “lika” ne izlazi. Ako ikad i kaže da jedva čeka da u penziju ode, neću reći da ne govori istinu već da laže.

„Ne radi on to zato što voli, već zato što mora.”

Samonikli deset godina zida objekat od xyzw kvadrata i neće da ga izda velikom trgovinskom lancu, jer „nisam ja to zato pravio, već za proizvodnju i istraživački centar da bude”. Ma kako mu se tada, a meni što to pišem sada, raznorazni finansijski stručnjaci podsmevali. Ne razumeju oni da život organizacija bi bio tako jednostavan kada bi se odluke donosile samo na osnovu brojeva. Ali i da bi jako kratko trajao.

„Ne radi on to zato što voli, već zato što mora.”

Samonikli uloži svojih xy miliona da bi mu banka dala (e ne da niko, a pogotovo ne banka) još više od toliko da podigne još jedno čedo, još jednog monstruma. I veruje li iko još da on to novaca samo radi? (Dal sam to čuo „Kako mu nije dosta”) A šta biste tom samoniklom savetovali da vam je sin, otac, brat? Ko od toga koristi ima? On? Reketaši, politički ili obični? Zaposleni? ‘Ajd iskreno. (Nije bitno da li je xy miliona ili xy hiljada)

„Ne radi on to zato što voli, već zato što mora.”

Samonikli ne prave vlade, jer vlade nisu pravile njih.

Samonikli su vitalna žila rude u rudniku i, moram verovati, da će oni koje biramo ili se sami biraju ipak na kraju (ne znajući gde je kraj) njima se okrenuti (ne po harač, zaboga miloga, opet). Pomažući samonikle, ne samo ne odmažiću im, iako i to je za početak puno, pomoćiće i naše privrede i naše države. Samo samonikli svet spasiti neće ali bez njih ćemo sigurno propasti.

Autor: Boris Vukić
Objavljeno na sajtu Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, 23. februara 2011. godine
Naslov originala: Samonikli

Starosedeoci i dođoši

U celom svetu postoje starosedeoci i dođoši. S tim što se tamo dođoši zovu arivistima i to zvuči malo lepše i nema pežorativno značenje koje kod nas može da ima.

Arivizam znači - ja sam tu da se dokazujem.

Precizira da je biti dođoš u mentalnom smislu najzdravija osobina koju čovek može da ima. To znači da sveže gledaš na svet oko sebe i na prilike koje ti se pružaju.

Srđan Janićijević, direktor preduzeća Komon Sens, 24. juna 2010. godine, u intervjuu za Ekonom:east magazin

Teorija sa Harvarda

Luksuzna jahta usidrila se u jednom malom ribarskom selu.

Vlasnik jahte je bio oduševljen kvalitetom ribe i zapitao ribare koliko im vremena treba da ulove tako dobru ribu.

"Ne treba nam dugo" - odgovoriše ribari.

"A zašto ne ostanete duže na moru i ulovite još više?"

Odgovoriše mu da je ono što ulove sasvim dovoljno za njih i njihove porodice.

"Pa šta radite sa tolikim slobodnim vremenom?"

"Spavamo, malo lovimo ribu, igramo se sa svojom decom a popodne siestu provodimo sa svojim ženama. Uveče izlazimo u selo, sastajemo se sa prijateljima, popijemo poneko piće i otpevamo par pesama. Naš je život ispunjen."

Gospodin turista im predloži: "Diplomirao sam ekonomiju na Harvardu i mogu vam pomoći: lovite ribu duže svakoga dana, prodajte je i tim novcem kupite veći brod."

"I šta onda?"

"Uz veći brod ulovićete još više ribe, i tim novcem možete kupiti još jedan brod, pa još jedan, čitavu flotu. Umesto da prodajete ribu posredniku, možete pregovarati direktno sa velikim poizvođačima; možete i vi sami postati jedan od njih. Zatim se možete preseliti iz ovog sela u grad, Los Angeles ili čak New York! Iz tih gradova možete voditi svoj veliki novi posao!"

"Koliko bi nam vremena trebalo za to?"

"Dvadeset do dvadeset pet godina".

"I onda?"

"Onda? E, prijatelji, sada postaje zanimljivo. Kad vam se posao dobro razgrana, možete početi s prodajom i kupovinom deonica i zaraditi milione!"

"Milione? Stvarno? A onda?"

"Onda možete otići u penziju, živeti u malom selu na obali, spavati dugo, ići na pecanje, igrati se s unucima, provoditi popodneva sa ženom, a večeri s prijateljima uz piće i pesmu."

"Svaka čast, gospodine, ali upravo to radimo sada. Zašto bismo uzalud potrošili dvadeset pet godina?" - upitaše ribari.

Pismo roditeljima

Dragi roditelji!

Već 3 meseca je prošlo kako sam na fakultetu a još vam nisam pisala.
Stidim se zbog toga, ali vam obećavam, da ću sve to sad nadoknaditi!
Ali pre nego što nastavim sa pisanjem ovog pisma, molim vas, sedite!
Nikako nemojte dalje čitati ovo pismo stojećki!

Već su mi skoro potpuno zacelile opekotine i već sam se skoro potpuno oporavila od šoka što sam morala da skačem sa četvrtog sprata. Provela sam samo 2 nedelje u bolnici, vid mi se već skoro u potpunosti vratio a i povraćam samo jednom nedeljno.

Pošto sam požar izazvala sama, moraćemo univerzitetu da platimo 350.000 odštete, ali to nije ništa, jer je glavno da sam ostala živa. Imala sam sreću, jer je čovek, koji stanuje preko puta, primetio šta se dešava i pozvao vatrogasce i hitnu pomoć.

I posetio me je u bolnici, a pošto nisam imala gde da odem (moja soba je u potpunosti izgorela), bio je tako ljubazan i ponudio mi da pređem kod njega. Ima jednosoban stan, ali nam je zato sjajno.

Inače, on je dvaput stariji od mene, ali ludo smo se zaljubili jedno u drugo i planiramo da se venčamo. Još se nismo tačno dogovorili kada, ali hteli bismo da se venčanje održi pre nego što se na meni primete tragovi trudnoće.

Uistinu, dragi moji, biću majka! Znam da jedva čekate trenutak kad ćete postati baba i deda, i potpuno sam ubeđena da ćete bebice, čekamo trojke, primiti sa onoliko ljubavi sa koliko ste mene okruživali kada sam bila mala.

Jedina stvar, koja trenutno odlaže nasu svadbu, je da je moj verenik pokupio negde neku odvratnu infekciju. Zbog toga smo oboje opet u bolnici, jer sam i ja to dobila, ali sada nam je mnogo bolje zahvaljujući antibioticima, koje dobijamo intravenozno. Doktori ovu bolest nazivaju sifilis, ili tako nekako.

Znam da ćete mog supruga dočekati širom raširenih ruku, i uskoro će postati deo naše porodice. To je veoma drag čovek, i uprkos tome sto nema završenu osnovnu školu veoma je ambiciozan.

Naravno, on je druge veroispovesti, ali znam da ste vrlo tolerantni, pa vam neće smetati ni to što je tamnije puti. Sigurna sam da ćete ga voleti bar onoliko koliko ga ja volim!!!

Pošto je približno vaših godina, slagaćete se vrlo dobro, naročito kad se preselimo kod vas, jer je naš stan suviše mali za toliko ljudi.

Čini mi se da su i njegovi roditelji čestiti ljudi, njegov otac je poznati švercer narkotika iz Afrike, odakle je poreklom i moj budući.

Tako, sada, kada sam vam sve opširno opisala, mislim da je vreme da vam priznam da mi nije izgoreo stan, tako da mi nije ništa, nisam ni bila u bolnici, nemam ni verenika ni sifilis, niti nikakvog crnca.

Istina je ta, da sam pala iz matematičke analize i makroekonomije, a iz informatike sam se provukla, pa sam htela da vam pokažem da na ovom svetu postoje i gore stvari od ovih!

Ljubim vas.

Vaša ćerka

Ekseri u ogradi

Jednom beše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac mu je dao kesu punu eksera i rekao mu je da svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca jedan ekser u ogradu.

Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera na ogradu. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao.

Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu.

I tako je došao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao to svom ocu, a otac mu je rekao da svakoga dana kada bude uspeo da kontroliše svoje ponašanje, da iz ograde isčupa jedan ekser.

Dani su prolazili i jednoga dana dečko je bio u stanju da kaže svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde.

Otac je rekao: "Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikad neće biti ista. Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možes čoveka ubosti nožem i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažeš da ti je žao, rane ostaju."

Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su zaista vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči za tebe i uvek im je srce otvoreno za tebe.

Molim te oprosti mi ako sam ikada napravio rupu na tvojoj ogradi . . .

Leptirova pouka

Jedan čovek je pronašao leptirovu čauru. Jednog dana se pojavio mali otvor na čauri. Čovek je seo i posmatrao leptira tokom narednih nekoliko sati, kako se leptir bori da provuče svoje telo kroz mali otvor na čauri. Jednog trena leptir je prestao da se probija. Izgledalo je kao da je dostigao vrhunac svojih mogućnosti i dalje nije mogao.

Čovek je odlučio da pomogne letiru. Uzeo je makaze i odsekao vrh čaure. Leptir se sa lakoćom oslobodio čaure, ali je imao neizražajno telo sa malim krilima. Čovek je i dalje posmatrao leptira, očekivajući da raširi svoja krila. Raširena krila bi ojačala malo krhko telo leptira. Ništa se nije desilo. Leptir je proveo ostatak svog života gmižući nerazvijenim telom i malim krhkim krilima. Nikada nije poleteo.

Ono što čovek, u svojoj dobronamernosti i brzopletosti, nije razumeo je da su uska larva i borba leptira da prođe kroz mali otvor na njoj bili Božji način da se poteraju fluidi iz tela leptira u njegova krila, da bi ona bila spremna za let kada se oslobodi iz čaure.

Nekada je borba upravo ono što nam je potrebno u životu. Ako bi nam Bog dozvolio da proživimo svoj život bez ikakvih prepreka, to bi nas obogaljilo. Ne bismo bili dovoljno jaki koliko treba ili koliko bismo trebali da budemo. Ne bismo poleteli.

Molio sam Boga za snagu, a On mi dade prepreku da ojačam.

Molio sam Boga za mudrost, a on mi dade probleme da rešim.

Molio sam Boga za prosperitet, a On mi dade mozak i mišiće.

Molio sam Boga za hrabrost, a On mi dade opasnosti da savladam.

Molio sam Boga za ljubav, a On mi dade problematične ljude da im pomognem.

Molio sam Boga za uslugu, a On mi dade mogućnosti.

Nisam dobio ništa što sam hteo, dobio sam sve što mi je bilo potrebno.

Ne zna se ko je autor ovog teksta.
Mnogi na ovaj tekst gledaju kao na pouku života.

Govor Bil Gejtsa

Bill Gates govorio o tome kako vaspitno-obrazovani sistem stvara generacije dece bez koncepta realnosti i kako ih taj koncept vodi u neuspeh u pravom svetu.

Pravilo 1: Život nije fer, navikni se na to.

Pravilo 2: Svet nije briga za tvoje samopoštovanje. Svet očekuje da postigneš nešto pre nego što počnes da osećaš dobro u svojoj koži.

Pravilo 3: Nećeš zarađivati $60,000 godišnje čim izađeš iz srednje škole. Nećeš biti potpredsednik sa službenim telefonom, sve dok to ne zaradiš.

Pravilo 4: Ako misliš da ti je učitelj strog, čekaj dok ne dobiješ šefa.

Pravilo 5: Pečenje hamburgera nije ti ispod časti. Tvoji preci su imali drugu reč za pečenje hamburgera: zvali su to prilikom.

Pravilo 6: Ako pogrešiš, nisu tvoji roditelji krivi, ne kukaj nad svojim greškama, uči iz njih.

Pravilo 7: Pre tvog rođenja, tvoji roditelji nisu bili dosadni kao sada. Postali su takvi zbog plaćanja tvojih računa, čišćenja tvoje odeće i slušanja tebe kako pričaš kako si cool. Stoga pre nego spasiš šume od parazita, pokušaj da složiš ormar u svojoj vlastitoj sobi.

Pravilo 8: Tvoja škola ima način za rešavanje i pobednika i gubitnika, život nema. U nekim školama ukinuli su negativne ocene i daju ti bezbroj prilika da daš pravi odgovor. Ovo nema nikakve sličnosti sa stvarnim životom.

Pravilo 9: Život nije podeljen u semestre. Nema slobodnog leta i vrlo malo šefova je zainteresovano da ti pomogne da nađeš sebe. To čini u svoje slobodno vreme.

Pravilo10: Televizija nije pravi život. U pravom životu ljudi moraju da napuste kafić i odu na posao.

Pravilo11: Budi ljubazan prema štreberima. Velike su šanse da ćeš raditi za jednog.

Naučiću vašeg konja da leti

U drevnoj Indiji, jedan čovek osuđen je na smrt. Kada je kazna izrečena, pao je pred noge svoga kralja i zatražio milost.

»Gospodaru, ako mi poštedite život«, rekao je, »u roku od godinu dana naučiću vašeg konja da leti.«

»Privremeno si slobodan«, rekao je kralj. »Ali ako u roku od godinu dana konj ne poleti, presuda će biti izvršena.«

Kada su ga kasnije članovi porodice zabrinuto pitali kako misli da ostvari svoje obećanje, čovek je spokojno odgovorio:

»Za godinu dana može da umre kralj, ili da umre konj, ili da umrem ja, a na kraju krajeva, možda taj konj stvarno i poleti!«

Vi ste posebni

Poznati govornik otvorio je svoj seminar držeći u rukama novčanicu od 20 dolara.

U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je:
,,Ko bi želeo ovu novčanicu?"
Ruke su se podizale u vazduh.
On reče:
,,Daću je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da učinim ovo."

A nastavi gužvati novčanicu. Potom upita:
,,Ko još uvek želi ovu novčanicu od 20 dolara?"
Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.
,,Dobro", ponovi on, "a šta ako učinim sledeće?"

Ispusti novčanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.
Potom je podiže, sada pogužvanu i prljavu.
,,A sada, ko je još uvek želi?"
Opet su se ruke podigle u vazduh.

,,Prijatelji, svi vi ste naučili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to što sam učinio sa novčanicom, jos uvek ste je želeli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.
Mnogo puta u našim životima, mi smo bačeni, zgužvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nađu na putu. Osećamo da smo manje vredni.
Ali, bez obzira na to šta se dogodilo ili šta će se dogoditi, vi nikada nećete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili čisti, pogužvani ili konačno pognuti, još uvek ćete biti vredni onima koji vas vole.
Vrednost našeg života nije u tome što mi radimo ili koga poznajemo, već pored koga smo.
Vi ste posebni.

I nemojte to nikada zaboraviti!”

Vrana i zec

Sedi vrana na drvetu i po ceo dan ne radi ama baš ništa.

Kada je mali zeka ugledao vranu, upita je:
"Mogu li i ja da sedim kao ti i da po ceo dan ne radim ništa?"

Vrana odgovori:
"Naravno, zašto da ne."

I tako zeka sedne na zemlju ispod vrane da se odmara i ne radi ništa.

Nakon nekog vremena, iznenada se pojavi lisica, skoči na zeca i pojede ga!

(Da bi sedeo i ne radio ništa, moraš da sediš jako, jako visoko!)

Da li si šargarepa, jaje ili zrno kafe

Ćerka se žalila svom ocu na težak život i rekla kako ne zna više kako da se suprotstavi životnim problemima i teškoćama, kako nema više snage za borbu; jer čim reši jedan problem, već je pred njom drugi i teži od prethodnog.
Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vreme voda u posudama počela je da ključa. U prvi lonac je stavio šargarepu, u drugi jaje, a u treći nekoliko zrna kafe, zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme.

Ćerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkom želi reći i dokazati.
Otac je isključio sporet, pa je izvadio šargarepu iz vode i stavio je u posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je ćerku i upitao: "Šta vidiš?"
"Vidim šargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.
Zatražio je od nje da opipa šargarepu i osetila je da je šargarepa jako meka i krhka. Onda je zatražio da oguli jaje i videla je da je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomiriše kafu, a ona se nasmešila kad je osetila njen bogati miris.

"Ali šta sve ovo treba da znači"?, upitala je zašuđeno.
"Znaj, kćeri moja, da su i šargarepa i jaje i kafa prošli kroz isto stanje, boreci se sa istim neprijateljem - ključalom vodom, ali se svaki od njih suprotstavio na različit način.

Šargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omekšala i oslabila u ključaloj vodi.
Jaje je čuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tečnog u tvrdo stanje.
Dok je kafa sasvim drugačija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti?
Da li si šargarepa koja je naizgled jaka, ali, čim naiđeš na manje prepreke i teškoće, oslabiš i gubiš snagu?
Ili si jaje mekog srca koje, kad naiđe na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja unutrašnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?
Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako što je čini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu činiš boljom, vrednijom, ti teškoću sebi olakšavaš tako da ona bude olakšica umesto teškoće i problema, brige i tuge.
Razmisli, kćeri moja, kako ćeš se suočiti sa svim problemima i teškoćama ovoga sveta?"

Orao

Neki čovjek je pronašao orlovo jaje i stavio ga pod kvočku na svom seoskom imanju. Zajedno s pilićima izlegao se i orlić, i odrastao je s njima. Ceo svoj život orao je radio isto što i pilići misleći da je i on jedan od njih. Kljucao bi po zemlji tražeći gliste i kukce. Kvocao je i kukurikao, mahnuo bi koji put krilima i leteo nekoliko metara po vazduhu.

Godine su prolazile i orao je ostario.

Jednog dana video je iznad sebe, na vedrom nebu, veličanstvenu pticu.
Ptica je gracioznom dostojanstvenošću jedrila po snažnim vazdušnim strujama i jedva da je koji put zamahnula svojim zlatnim krilima.
Orao je gledao u nebo zadivljen. "Ko je to?" upitao je.
"To je orao, kralj ptica", reče kokoš koja je stajala do njega.
"On pripada nebu, a mi pripadamo zemlji - mi smo kokoši."
I tako je orao živeo i umro kao kokoš jer je mislio da je i on kokoš.

Bit siromaštva

Jednog dana, jedan dobrostojeći otac odveo je svog sina da provede jedan dan i noć s veoma siromašnom porodicom.

Drugog dana na povratku kući, otac priupita sina o tome kako je on doživeo taj susret sa siromaštvom i šta misli o svemu tome.

Dečak odgovori:
Tata, ovo je jedno veliko iskustvo za mene!
Video sam da mi imamo jednog psa a oni imaju četiri . . .
mi imamo lep bazen pred našom kućom, a oni imaju reku i ravnicu kojom ona teče . . .
mi imamo stakleni krov a oni imaju nebo i mesec i zvezde . . .
mi imamo krasan trem s velikim vrtom a oni iza kuće imaju čitavu šumu.

I dok je sve to sin govorio, otac je od zaprepašćenja ostao bez reči.

Na kraju još sin doda: Hvala ti tata, što si mi pokazao koliko smo siromašni!

Home page Naslovna < < < Nazad

Pronaći ćemo put ili ćemo ga stvoriti. Hannibal

AKTIVA sistem, osnivanje preduzeća i radnji, knjigovodstvena agencija
Novi Sad, Pavla Papa 14, office@aktivasistem.co.rs, 021 523 655, 063 105 61 83